Kada govorimo o razvoju obnovljivih izvora energije, najčešće govorimo o megavatima, investicijama i velikim elektranama. Mnogo ređe govorimo o građanima koji žele da proizvode energiju na svom krovu, stanarima koji žele zajedničku solarnu elektranu na zgradi ili lokalnoj zajednici koja želi da pokrene sopstveni energetski projekat.

Upravo tu leži jedno od najvažnijih pitanja predstojećih izmena Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije: da li će građani zaista dobiti stvarne mogućnosti da postanu aktivni učesnici u radu i razvoju elektroenergetskog sistema, ili će njihova uloga i dalje biti da i dalje samo plaćaju račune za struju, a njihova zakonska prava ostati samo u naznakama?

Beogradska otvorena škola, Centar za unapređenje životne sredine i Platforma za društveni razvoj i inovacije dostavili su Ministarstvu rudarstva i energetike set komentara na Polazne osnove za izmene Zakona. Deo tih predloga odnosi se upravo na kupce-proizvođače, stambene zajednice i zajednice obnovljivih izvora energije.

Suština svih ovih predloga je jednostavna: pravo građana da proizvode, koriste, skladište, prodaju i dele energiju mora biti jasno uređeno i primenljivo u praksi.

Izmene i dopune Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije pripremaju se radi unapređenja postojećeg pravnog okvira i usklađivanja sa relevantnim odredbama evropskih RED II i RED III direktiva.

Građani moraju biti deo cilja zakona

Polazne osnove prepoznaju aktivno učešće građana, lokalnih zajednica i privrede u energetskoj tranziciji. Pominju kupce-proizvođače, zajedničko korišćenje energije u zgradama, energetske zajednice i nove modele finansiranja.

To je dobar početak, ali nije dovoljno.

Predložili smo da se već u članu zakona kojim se definišu njegovi ciljevi jasno navede uspostavljanje funkcionalnog pravnog, institucionalnog, administrativnog, tehničkog i finansijskog okvira za aktivno učešće krajnjih kupaca.

Ovo možda zvuči kao formalna dopuna, ali je zapravo veoma važno. Ciljevi zakona usmeravaju način na koji će se kasnije tumačiti njegove odredbe, donositi podzakonski akti i postupati u praksi. Ako aktivna uloga građana nije jasno definisana, postoji opasnost da se prilikom uređivanja konkretnih procedura ponovo prednost da tradicionalnom, centralizovanom energetskom sistemu, ili isključivo velikim solarnim i vetro-projektima.

Evropsko zakonodavstvo građane vidi kao aktivne potrošače koji mogu da proizvode energiju, koriste je za sopstvene potrebe, skladište je, prodaju višak i udružuju se sa drugima. Zakon zato treba jasno da kaže da je stvaranje uslova za takvo učešće jedan od njegovih osnovnih ciljeva.

Kupci-proizvođači

Pravo na neto merenje za domaćinstva mora biti zaštićeno

Posebno važna odredba koju želimo da vidimo se odnosi na domaćinstva koja su već postala kupci-proizvođači sa neto merenjem, kao načinom obračuna, ili će to pravo steći u skladu sa važećim prelaznim odredbama do kraja 2026. godine. Građani su odluke o ulaganju u solarne elektrane donosili na osnovu propisa, javno dostupnih informacija, očekivanih ušteda i procenjenog perioda povraćaja investicije. Neto merenje bilo je jedan od ključnih elemenata te računice. Zakon o energetici određuje rok (31.12.2026.) do kojeg novi kupci-proizvođači mogu steći neto merenje, ali ne određuje koliko dugo će domaćinstva koja su to pravo stekli mogu da ga koriste. Zato smo predložili da zakon nedvosmisleno propiše da domaćinstvo zadržava neto merenje sve dok koristi proizvodni objekat za koji mu je odobreno priključenje i na osnovu kojeg je steklo status kupca-proizvođača. Ovakva odredba bi omogućila nesmetani nastavak povoljnijeg načina obračuna, dok istovremeno predstavlja važnu garanciju pravne sigurnosti. Država ne bi trebalo da podstiče građane da ulože sopstveni novac pod određenim uslovima, a zatim da te uslove ostavi nejasnim ili ih naknadno promeni na način koji ugrožava ekonomsku održivost njihove investicije. Jasna zaštita postojećih kupaca-proizvođača važna je i za buduće investicije. Građani neće ulagati u energetsku tranziciju ako nemaju poverenje da će pravila na osnovu kojih ulažu biti stabilna.

Kupac-proizvođač treba da ima veća prava

Današnji model kupca-proizvođača uglavnom je postavljen tako da domaćinstvo ili drugi krajnji kupac proizvodi energiju za sopstvenu potrošnju, dok višak predaje u sistem u okviru odnosa sa svojim snabdevačem.

Evropski okvir predviđa šire mogućnosti.

Kupac-proizvođač bi trebalo da može samostalno ili preko agregatora da proizvodi i skladišti energiju, ali i da višak prodaje kroz različite ugovorne modele. To može uključivati prodaju snabdevaču, ugovor o kupovini električne energije iz obnovljivih izvora, poznat kao PPA, ili direktnu trgovinu između učesnika na tržištu (peer-to-peer trading).

Naravno, ovo ne znači da svi modeli moraju i mogu odmah da se primene. Potrebna je izmena više propisa, ne samo Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije. Ipak, osnovno pravo mora biti prepoznato u zakonu. U suprotnom će kupci-proizvođači ostati vezani za samo jedan način korišćenja viškova, čak i kada se razviju tehnologija, tržište i novi poslovni modeli koji omogućavaju bolja rešenja.

Ova odredba bi u značajnoj meri pomogla, pre svega, dalji razvoj energetskih zajednica, u kojima bi kupci-proizvođači mogli da učestvuju i da prodaju svoje viškove po cenama koje su bolje od tržišnih, dok bi i članovi energetskih zajednica mogli tu struju da kupe po nižim cenama od onih koje može da ponudi redovni snabdevač.

Učešće građana i većeg broja aktera podrazumeva i razvoj aktivnijeg i fleksibilnijeg tržišta. Kupac-proizvođač ne treba zauvek da ostane potrošač kome je samo dozvoljeno da povremeno preda višak energije u mrežu i isključivo svom snabdevaču.

Stambene zajednice

Građani koji žive u kućama mogu da postave solarnu elektranu na krov i koriste energiju u trenutku proizvodnje direktno u svom domaćinstvu. Ta energija se ne posmatra kao energija preuzeta iz distributivne mreže, obzirom da su i proizvodnja i potrošnja iza brojila. Cena ove energije se ne vidi na računu i iznosi 0 dinara.

Kod stambenih zajednica situacija je znatno nepovoljnija. 

Iako zakon prepoznaje mogućnost da stambena zajednica bude kupac-proizvođač, postojeći model ne prepoznaje direktnu, jednovremenu potrošnju energije koju zajednička elektrana proizvodi, a stanari u tom trenutku koriste. 

U praksi se celokupna proizvodnja posmatra kao višak energije predat u distributivni sistem, i tako se i obračunava. Na nju se zatim obračunavaja naknada za pristup elektrodistributivnom sistemu, akciza i PDV. 

Rezultat je da se građanin koji živi u stanu u zgradi nalazi u nepovoljnijem, diskriminisanom, položaju od građanina koji živi u kući, iako obojica koriste solarnu energiju proizvedenu na objektu u kojem žive. 

Predložili smo da zakon utvrdi osnovno pravo da se energija koju proizvede elektrana stambene zajednice i koju članovi istovremeno potroše smatra direktnom potrošnjom stambene zajednice kao kupca-proizvođača. Takođe, predložili smo da ukoliko operator distributivnog sistema, Elektrodistribucija Srbije, ne obezbedi adekvatno merenje, da se smatra da je razlika između predate i preuzete električne energije “nula” u svakom obračunskom periodu. 

Tehnička pravila merenja, raspodele i obračuna se detaljnije uređuju podzakonskim aktima. Međutim, osnovno pravo mora biti zapisano u zakonu kako kasniji tehnički propisi ne bi obesmislili. 

Bez ovog rešenja, solarne elektrane na višestambenim zgradama teško mogu postati ekonomski privlačne, a veliki broj građana praktično ostaje isključen iz modela kupca-proizvođača samo zato što živi u zgradi.

Energetske zajednice obnovljivih izvora energije

Energetska zajednica treba da koristi različite izvore energije svojih članova

Jedno od ključnih pitanja jeste koja energija može da se deli unutar zajednice obnovljivih izvora energije.

Najjednostavniji model je da zajednica sama poseduje solarnu elektranu i da energiju iz nje raspodeljuje svojim članovima.

Međutim, to nije jedini mogući model koji je poznat u praksi.

Proizvodni objekat može biti u vlasništvu drugog subjekta koji ga je ugovorom stavio na raspolaganje zajednici. Pojedini članovi zajednice već mogu imati sopstvene solarne elektrane kao kupci-proizvođači. Postojeće elektrane građana, malih preduzeća, lokalnih ustanova ili drugih članova mogu biti važan resurs zajednice.

Zato smo predložili da zakon jasno omogući deljenje energije proizvedene u objektima koji su u vlasništvu zajednice, objektima koji su joj stavljeni na raspolaganje na osnovu odgovarajućeg ugovora, kao i elektranama kupaca-proizvođača koji su članovi zajednice.

Takvo rešenje daje energetskim zajednicama fleksibilnost. One ne bi morale odmah da prikupe veliki kapital i izgrade potpuno novu elektranu da bi počele da rade. Mogle bi da povežu resurse koji već postoje i postepeno razvijaju nove projekte.

Pri tome članovi moraju zadržati svoja prava i obaveze kao krajnji kupci ili kupci-proizvođači. Ulazak u energetsku zajednicu ne sme da znači gubitak prava koja su već stekli.

Moramo definisati šta znači „blizina“ proizvodnom objektu iz OIE

Važeći zakon propisuje da efektivnu kontrolu nad zajednicom obnovljivih izvora energije imaju članovi koji se nalaze u blizini njenog proizvodnog objekta.

Problem je što zakon ne kaže šta se smatra blizinom.

Sve dok ovo pitanje ostaje otvoreno, nije moguće sa sigurnošću utvrditi ko može da osnuje zajednicu i učestvuje u njenom upravljanju. Različite institucije mogu isti pojam tumačiti na različite načine, što stvara pravnu nesigurnost već na prvom koraku.

Predložili smo jednostavan i proverljiv kriterijum: da se blizina veže za teritoriju jedinice lokalne samouprave u kojoj se nalazi proizvodni objekat zajednice.

To znači da bi građani, privredni subjekti i ustanove sa prebivalištem, sedištem ili poslovnim prostorom na području iste opštine ili grada mogli da ispunjavaju kriterijum blizine.

Ovakvo rešenje nije jedino moguće, ali je jasno, administrativno primenljivo i u skladu sa lokalnim karakterom energetskih zajednica i Zakonom o energetici. Mnogo je bolje imati razumljiv kriterijum koji se može proveriti nego pojam čije će značenje svaka institucija naknadno određivati.

Cena deljenja energije mora biti poznata unapred

Pravo energetske zajednice da deli energiju neće značiti mnogo ako niko ne zna koliko će takvo deljenje koštati.

Članovi zajednice će za distribuciju energije koristiti distributivnu mrežu. Razumno je da za njeno korišćenje plaćaju odgovarajuću naknadu. Ipak, način obračuna mora biti jasan, transparentan, predvidiv, proporcionalan i zasnovan na stvarnim troškovima korišćenja mreže.

Predložili smo da Agencija za energetiku Republike Srbije donese posebnu metodologiju za obračun cene pristupa distributivnom sistemu u slučaju raspodele ili deljenja energije unutar zajednice.

Bez takve metodologije nije moguće napraviti ozbiljan poslovni plan. Zajednica ne može izračunati koliko će njeni članovi uštedeti, koliki je period povraćaja investicije, kako će se deliti troškovi i da li je projekat uopšte održiv.

Naknada treba da odražava način na koji zajednica zaista koristi mrežu. Lokalno deljenje energije unutar ograničenog područja nije isto što i prenos energije kroz čitav elektroenergetski sistem. Istovremeno, zajednice treba pravično da učestvuju u pokrivanju troškova sistema koji koriste.

Jasna metodologija omogućila bi da se između ova dva interesa pronađe pravična ravnoteža.

Energetske zajednice ne mogu da se takmiče sa velikim investitorima pod istim uslovima

Energetska zajednica nije klasična energetska kompanija.

Nju mogu pokrenuti građani, stambene zajednice, mala preduzeća, lokalne samouprave i javne ustanove. Njena osnovna svrha nije ostvarivanje što veće dobiti, već stvaranje ekonomskih, ekoloških i socijalnih koristi za članove i lokalnu zajednicu.

Takvi projekti obično nemaju veliki početni kapital, zaposlene stručnjake za energetiku i pravo, razvijene timove za pripremu projekata ili sredstva koja mogu unapred da izdvoje za studije, dozvole i finansijska obezbeđenja.

Ako energetske zajednice stavimo u potpuno isti položaj kao velike komercijalne investitore, formalno ćemo im omogućiti učešće, ali će im ono u praksi biti nedostupno.

Zato smo predložili poseban sistem podrške koji bi mogao da obuhvati bespovratna sredstva, poreske olakšice i subvencije, povoljne kredite i garancijske mehanizme, podršku u izradi studija izvodljivosti i tehničke dokumentacije, kao i prilagođene uslove za učešće u programima podsticaja, poput povlašćenog proizvođača ili učešća na aukcijama.

Posebne mere podrške znače uvažavanje činjenice da lokalna grupa građana i velika energetska kompanija nemaju iste početne kapacitete.

Bez takve podrške, energetske zajednice će biti dostupne uglavnom onima koji već imaju novac, znanje i institucionalne veze. Time bi se izgubila njihova osnovna društvena vrednost.

Nova rešenja prvo treba testirati

Mnogi modeli građanske energije su novi za naš energetski sistem. Deljenje energije, zajednička proizvodnja u zgradama, lokalna fleksibilnost, agregatori i direktna trgovina zahtevaju nova pravila merenja, obračuna, ugovaranja i razmene podataka.

Čekanje da se svaki detalj unapred savršeno uredi može trajati godinama. Donošenje opštih pravila bez praktičnog testiranja može dovesti do rešenja koja postoje u zakonu, ali ne funkcionišu u stvarnom životu.

Zato smo predložili uvođenje regulatornih testnih područja, poznatih i kao “regulatory sandbox”.

U okviru ograničenog broja pilot-projekata moglo bi se, pod nadzorom nadležnih institucija, testirati kako funkcioniše raspodela energije među građanima, kako se meri i obračunava energija unutar zajednice, kakvu ulogu ima agregator i kako lokalna proizvodnja, skladištenje i potrošnja mogu da doprinesu distributivnoj mreži.

Takvo testiranje moralo bi biti vremenski i teritorijalno ograničeno, sa jasno utvrđenim pravilima, odgovornostima i zaštitom učesnika.

Regulatorno testno područje ne sme služiti za zaobilaženje propisa o zaštiti životne sredine, bezbednosti mreže, zaštiti potrošača ili učešću javnosti. Njegova svrha je da se u kontrolisanim uslovima pronađu rešenja za probleme koje postojeći propisi još ne prepoznaju.

Mnogo je korisnije testirati nekoliko dobro pripremljenih projekata, iz njih izvući pouke i na osnovu rezultata urediti trajna pravila, nego godinama raspravljati o teorijskim modelima bez ijednog primera u praksi.

Od prava na papiru do građanske energije u praksi

Polazne osnove za izmene Zakona prepoznaju većinu važnih pravaca: razvoj kupaca-proizvođača, zajedničku proizvodnju u zgradama, energetske zajednice, skladištenje, prodaju i deljenje energije.

Sledeći korak je da se ova opredeljenja pretvore u jasna prava, obaveze, procedure i mere podrške - omogućiti da zaista funkcionišu.

Građanima je potrebna sigurnost da se pravila pod kojima ulažu neće naknadno promeniti. 

Stanarima zgrada potrebno je omogućiti da bez diskriminacije koriste energiju sa zajedničkog krova, kao što to rade domaćinstva u porodičnim kućama.

Energetskim zajednicama potrebni su jasni uslovi članstva, deljenje energije, mogućnost korišćenja različitih proizvodnih objekata, predvidivi troškovi mreže i pristup finansijskoj i tehničkoj podršci.

Institucijama je potreban prostor da nova rešenja testiraju pre nego što ih primene na ceo sistem.

Građanska energija će zaista zaživeti tek kada građanin, stambena zajednica ili lokalna grupa budu mogli da pokrenu projekat, priključe elektranu, podele proizvedenu energiju, unapred izračunaju troškove i pouzdano znaju koja prava imaju. 

Građanska energija neće zaživeti pukim unošenjem novih pojmova u zakon. 

Ovaj blog tekst je treći u seriji tekstova koje zajednički objavljuju Beogradska otvorena škola, Centar za unapređenje životne sredine i Platforma za društveni razvoj i inovacije povodom izmena i dopuna Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

Prvi tekst “Zone ubrzanog razvoja obnovljivih izvora energije: Prilika za bržu tranziciju, ali ne po svaku cenu ”.

Drugi tekst “Da li izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije mogu da otklone barijere razvoju solarne energije u Srbiji?”.

Izvor fotografije: Magnific