Da bismo napravili važan korak ka povećanju upotrebe obnovljivih izvora treba da pogledamo gore – na krovove kuća, škola, bolnica i fabrika. Ako u Srbiji želimo više obnovljive energije, moraju se ukloniti administrativne prepreke koje danas usporavaju građane, privredu i javne ustanove da proizvode sopstvenu električnu energiju. Pravila koja je donela EU kroz Direktivu o obnovljivim izvorima energije ne traže manje bezbednosti, već manje birokratije za male solarne elektrane čija izgradnja ne ugrožava javni interes.

Ministarstvo rudarstva i energetike kao da radi na solarni pogon – čim počnu letnji odmori, pokreću se javne konsultacije o važnim zakonima i strategijama. Da li Ministarstvo računa na to da građani tokom leta imaju više vremena da se posvete javnim poslovima ili na to da su tada više zaokupljeni godišnjim odmorima nego javnim politikama, teško je reći. Kako god bilo, izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, o kojima su konsultacije upravo završene, ne bi trebalo da prođu ispod radara.

Razlog je jednostavan. Obnovljivi izvori energije nisu sami sebi cilj. Njihova svrha nije da u statistici povećamo procenat „zelene energije“, već da smanjimo emisije gasova sa efektom staklene bašte, ublažimo posledice klimatskih promena i obezbedimo sigurnije snabdevanje električnom energijom. Za zemlju poput Srbije, koja se nalazi u jednom od evropskih regiona najizloženijih klimatskim promenama i koja je u poslednje tri decenije pretrpela milijarde evra štete zbog suša, poplava i ekstremnih vremenskih prilika, razvoj obnovljivih izvora energije mora biti jedan od strateških prioriteta.

Istovremeno, važno je razbiti jedan od mitova koji se poslednjih godina sve češće pojavljuje u javnosti. Šteta koju zdravlju ljudi, životnoj sredini i privredi decenijama nanose fosilna goriva ne može se izjednačavati sa uticajima projekata obnovljivih izvora energije. To, naravno, ne znači da svaki projekat vetroelektrane ili solarne elektrane treba bezrezervno podržati. Loše planiranje, zanemarivanje propisa i isključivanje lokalnih zajednica iz odlučivanja doveli su do opravdanog nepoverenja prema pojedinim projektima. Međutim, to nije argument protiv obnovljivih izvora energije, već protiv lošeg upravljanja njihovim razvojem.

Upravo zato bi izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije morale da budu mnogo više od pukog usklađivanja sa evropskim direktivama. One predstavljaju priliku da Srbija ukloni administrativne prepreke koje danas usporavaju razvoj onih projekata koji imaju najmanji rizik po javni interes, a najveći potencijal da doprinesu energetskoj tranziciji - krovnih solarnih elektrana.

To potvrđuju i Polazne osnove za izradu zakona, u kojima Ministarstvo najavljuje potpuno usklađivanje sa Direktivom EU iz 2018. godine (RED II), kao i usklađivanje sa relevantnim delovima izmenjene RED III direktive iz 2023. godine. Ambiciozno najavljen cilj neće biti ostvaren prostim prepisivanjem evropskih odredbi. Potrebno je razumeti njihovu suštinu.

A ona je prilično jednostavna.

Evropska unija danas polazi od pretpostavke da male solarne elektrane postavljene na već izgrađenim objektima – na krovovima kuća, škola, bolnica, fabrika ili poslovnih zgrada – ne bi trebalo opterećivati administrativnim procedurama koje su prvobitno bile namenjene velikim infrastrukturnim projektima. Upravo zbog toga RED III od država članica zahteva da postupci za odobravanje solarnih elektrana do 100 kW budu jednostavni, predvidivi i kratki. Ideja nije ukidanje javnog interesa ili tehničkih standarda, već uklanjanje nepotrebne birokratije.

Nažalost, Srbija je poslednjih meseci krenula u suprotnom smeru.

Izmenama podzakonskih akata u oblasti planiranja i izgradnje uvedena je obaveza pribavljanja odobrenja za izvođenje radova za krovne solarne elektrane snage iznad 10,8 kW, pa sve do 150 kW. U pojedinim lokalnim samoupravama tome se dodaje i obaveza pribavljanja lokacijskih uslova. Umesto pojednostavljenja procedura, investitori – bilo da su u pitanju građani, mala preduzeća ili javne ustanove – dobili su još jedan administrativni korak koji produžava postupak i povećava troškove.

To nije samo pitanje birokratije.

Zamislimo direktora škole koji želi da na krov škole postavi solarnu elektranu kako bi smanjio račune za električnu energiju ili vlasnika male fabrike koji želi da deo proizvodnje zasniva na sopstvenoj energiji. Da li je zaista neophodno da prolaze kroz dodatne procedure koje ne doprinose ni bezbednosti objekta, ni stabilnosti distributivne mreže, ni zaštiti nekog drugog javnog interesa?

Dosadašnja praksa pokazuje da odgovor uglavnom glasi – ne.

Kada je reč o krovnim solarnim elektranama čija instalisana snaga ne prelazi odobrenu snagu priključka objekta, ključni javni interesi već se štite kroz uslove koje izdaje operator distributivnog sistema i kroz propise iz oblasti zaštite od požara. Upravo tu se proverava da li mreža može bezbedno da prihvati novi izvor energije i da li su ispunjeni tehnički uslovi za njegovo priključenje.

Ako je to slučaj, teško je pronaći opravdanje za dodatne administrativne korake koji ne doprinose većoj bezbednosti, već samo produžavaju postupak.

Zbog toga bi proces izmena Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije trebalo iskoristiti da se uklone procedure koje su se u praksi pokazale kao nepotrebne. Za krovne solarne elektrane kupaca-proizvođača do 150 kW trebalo bi razmotriti ukidanje obaveze pribavljanja lokacijskih uslova i drugih procedura koje nemaju jasno definisanu funkciju zaštite javnog interesa, uz zadržavanje svih tehničkih uslova koje propisuje operator distributivnog sistema i nadležni organi za zaštitu od požara. Ali to znači horizontalnu intervenciju u normativnom okviru i izmene svih onih propisa koji sada postavljaju nepotrebne barijere – ne samo Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

To ne znači da distributivnu mrežu treba prepustiti stihiji niti da male solarne elektrane mogu da se priključuju bez ikakve kontrole. Naprotiv. Uloga operatora distributivnog sistema ostaje ključna. On treba da proceni kapacitet mreže, odredi tehničke uslove priključenja i obezbedi njenu stabilnost i pouzdanost. Međutim, zaštita mreže ne bi trebalo da bude razlog za održavanje administrativnih procedura koje ne ostvaruju tu svrhu. Ali operator distributivnog sistema svoju funkciju ne bi više smeo da obavlja tako što će ostati nem na zahteve za priključivanjem već tako što će biti zakonom obavezan da u razumnim rokovima sprovede sve administrativne i tehničke radnje kako bi obezbedio nesmetano priključenje objekta koji ne ugrožava sigurno distributivne mreže. 

Savremena evropska pravila akcenat stavljaju na tehnička rešenja, digitalizaciju mreže, unapređenje postupaka priključenja i jasne, predvidive rokove za odlučivanje. Takav pristup ne umanjuje bezbednost elektroenergetskog sistema. Naprotiv, čini ga efikasnijim i spremnijim za razvoj decentralizovane proizvodnje energije.

Zbog toga bi predstojeće izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije trebalo da budu iskorišćene za ono što se EU direktive zaista pokušava postići – uklanjanje nepotrebnih administrativnih prepreka za razvoj građanske energije i decentralizovanih solarnih sistema. Ako propustimo tu priliku, teško ćemo moći da tvrdimo da nam je cilj ubrzana energetska tranzicija. Jer istinske energetske tranzicije neće biti ukoliko se građanima, školama, bolnicama i malim preduzećima ne omogući da na sopstvenom krovu proizvedu čistu energiju jednostavno, bez nepotrebne birokratije i uz puno poštovanje tehničkih pravila koja štite elektroenergetski sistem.

Ovaj blog tekst je drugi u seriji tekstova koje zajednički objavljuju Beogradska otvorena škola, Centar za unapređenje životne sredine i Platforma za društveni razvoj i inovacije povodom izmena i dopuna Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

Prvi tekst možete pronaći OVDE.

Autor teksta: Mirko Popović, Platforma za društveni razvoj i inovacije

Izvor fotografije: Magnific