Evropska komisija pokrenula je Zelenu agendu za Zapadni Balkan 2020. godine. Međutim, pet godina kasnije, napredak je ograničen. Sredinom oktobra lideri Zapadnog Balkana usvojili su revidirani Akcioni plan. U nastavku analiziramo da li su predlozi organizacija civilnog društva uzeti u obzir i da li revidirani plan može uneti novu dinamiku tokom procesa implementacije Zelene agende.

Od samog početka, Zelena agenda je inspirisala brojne konferencije i panel diskusije, ali sa premalo konkretnih rezultata u praksi. Zbog toga je ovogodišnja revizija regionalnog Akcionog plana trebalo da bude prilika za široku raspravu.

Organizacije civilnog društva bile su spremne da doprinesu. Na primer, u oktobru 2024. godine osamnaest organizacija se obratilo Savetu za regionalnu saradnju (engl. Regional Cooperation Council - RCC), kojem je Evropska komisija poverila upravljanje Zelenom agendom, sa detaljnim predlozima za unapređenje Akcionog plana i procesa upravljanja.

Početkom 2025. RCC je obavestio predstavnike civilnog društva da će se konsultacije održati u dve faze. Prva faza konsultacije o pre koncipiranja Nacrta održana je u aprilu, ali je druga faza, o samom nacrtu Akcionog plana, najpre odložena, a zatim potpuno izostala, jer je usvajanje revidiranog plana zakazano za ministarski sastanak u Dubrovniku sredinom oktobra.

Dana 13. oktobra, neposredno pre sastanka, 52 organizacije civilnog društva uputile su pismo RCC-u izražavajući nezadovoljstvo zbog toga što konsultacije o Nacrtu Akcionog plana nisu održane.

Određena poboljšanja u planu

Uprkos manjkavom procesu, ipak Revidirani Akcioni plan Zelene agende 2025–2030  predstavlja jasno unapređenje u odnosu na prethodni.

Prvi i najvidljiviji aspekt je format, koji sada u velikoj meri odgovara onom koji su prošle godine predložile organizacije civilnog društva. Plan razlaže aktivnosti na manje celine i pruža jasnije rokove za njihovu realizaciju, kao što smo preporučili. Uključuje i indikatore, te predviđa, makar za neke aktivnosti, način na koji će se ostvarenje mera meriti.

I dalje sadrži mnogo aktivnosti, čak 41. a neke imaju i više delova, ali je broj smanjen u odnosu na prethodnih 58. Dodate su nove aktivnosti, dok su neke manje korisne i teško merljive izbrisane.

Od oko 63 preporuke koje smo dostavili u oktobru 2024. godine, oko 15 ažuriranih i novih aktivnosti u određenoj meri obuhvata ono što smo predložili. Takođe, većina izbrisanih aktivnosti, njih 13, poklapa se sa našim sugestijama, a pojedine nove aktivnosti, iako nisu bile deo naših predloga, imaju smisla i dobrodošle su.

Između ostalog, u plan je uvrštena nova aktivnost – priprema planova pravedne tranzicije za rudarske regione u tranziciji, koja u potpunosti odgovara našem predlogu, kao i aktivnost mapiranja postojećih i potencijalnih izvora finansiranja za pravednu tranziciju i uspostavljanje regionalnog dijaloga na ovu temu.

Postavljen je i novi cilj u oblasti otpada: do 2030. godine šest ekonomija Zapadnog Balkana trebalo bi da dostigne najmanje 40% reciklaže komunalnog otpada. To je skromno u poređenju sa zahtevima EU, ali bi, ako se sprovede, predstavljalo značajan napredak za region.

Bez konsenzusa za rokove

Mnogi preostali problemi odnose se na rokove, gde se naše mišljenje o prioritetima znatno razlikuje od onog što stoji u ažuriranom planu.

Na primer, zemlje će „identifikovati ranjive i marginalizovane grupe sa slabim pristupom pijaćoj vodi do 2028. godine” i poboljšati pristup svih građana bezbednoj vodi do 2030. godine. Dobro je što su ova pitanja uvrštena, ali tri godine za identifikaciju i još dve za rešavanje osnovnog problema kao što je pristup čistoj vodi – predugo je.

U trenutku kada mehanizam EU za prilagođavanje (cene) emisija ugljenika (engl. Carbon Border Adjustment Mechanisam - CBAM) stupa na snagu, takođe deluje čudno čekati do 2030. da se „uspostave sve relevantne institucije i procesi za prikupljanje podataka o emisijama u okviru Sistema trgovine emisijama Evropske unije (engl. EU Emissions Trading System - EU ETS) ”. Ako ekonomije Zapadnog Balkana žele izuzeća za svoje elektroenergetske sektore, do tada moraju imati potpuno funkcionalne EU ETS sisteme, a ne samo mehanizme za prikupljanje podataka.

Nedostatak pravne zaštite biodiverziteta

Još jedna slabost revidiranog Akcionog plana ostaje nedostatak zakonodavnih mera u oblasti zaštite prirode i biodiverziteta, što nije uopšte adresirano. Sve zemlje Zapadnog Balkana moraju zakonski zaštititi svoje nominovane Emerald lokacije, moraju da nominuju nove lokacije za razvoj ekoloških mreža i da poboljšaju zaštitu i upravljanje postojećim zaštićenim područjima. Takođe, potrebno je ojačati zakonodavstvo kako bi se obezbedilo sprovođenje odgovarajućih procena za planove ili projekte koji mogu negativno uticati na ekološke mreže.

Uključivanje obaveze izrade kvantifikovanih ciljeva za proširenje zaštićenih i očuvanih kopnenih i morskih područja u nacionalne strategije zaštite prirode korak je u pravom smeru, ali je nedovoljan i zakasnio. Zemlje već imaju konkretne lokacije koje zahtevaju zaštitu i često poseduju pripremljenu dokumentaciju, pa bi proces pravne zaštite trebalo da teče kontinuirano, bez čekanja novih strategija i ciljeva.

Bez snažnog pravnog okvira koji sprečava štetu po biodiverzitet u praksi, „mekše“ mere poput strategija i planova ne mogu biti efikasne. Uključivanje planova obnove prirode u Zelenu agendu je zanimljiv pomak, ali fokus mora biti na prevenciji štete primenom Direktiva o staništima i pticama. Bez obaveze transpozicije Zakona o obnovi prirode, teško je očekivati stvarni efekat ovih planova.

Upravljanje i sprovođenje i dalje su problemi o kojem se ne govori

Sve pomenute nedostatke bilo bi moguće rešiti da je održana suštinska javna rasprava o nacrtu revidiranog Akcionog plana. Ipak, veći problem, koji revizija nije dotakla, jeste upravljanje Zelenom agendom.

Od njenog početka nije jasno da li su se vlade zaista obavezale da sprovedu konkretne aktivnosti. Preklapanje sa postojećim, strukturiranijim inicijativama poput Ugovora o energetskoj zajednici i Ugovora o transportnoj zajednici dodatno otežava praćenje napretka i razumevanje dodatne vrednosti Zelene agende.

Uvođenje Instrumenta za reforme i rast Zapadnog Balkana 2024. godine moglo je biti prilika da Evropska komisija podstakne sprovođenje Zelene agende uključivanjem mera iz Akcionog plana u nacionalne Reformske agende. Međutim, delom i zbog izostanka javnih konsultacija, u njih je uključeno mnoštvo energetskih reformi, ali vrlo malo mera koje se odnose na zaštitu životne sredine. Takvi propusti ne smeju se ponoviti ukoliko EU ponovo koristi slične instrumente u regionu.

U ovom trenutku, čini se da će biti potrebni pojedinačni akcioni planovi po zemljama, koji će jasno prikazati koje aktivnosti vlade preuzimaju, do kada, koliki su troškovi i ko je odgovoran za sprovođenje. Ti planovi moraju biti predmet javnih konsultacija.

Ali da bi se to dogodilo, Evropska komisija mora preduzeti korake i dati im dovoljan razlog za to. Bez posledica za neispunjavanje obaveza, postoji rizik da Zelena agenda ostane samo na rečima, što region ne može da priušti.

Ova analiza je sprovedena u okviru projekta „Navigator Zelene agende“ koji sufinansira Evropska unija. Projekat sprovodi Beogradska otvorena škola u saradnji sa šest regionalnih partnera: Udruženjem Arhus centar, organizacijom Eko-Tim, organizacijom Eco-Z, Centrom za istraživanje i informisanje o životnoj sredini Eko-svest, organizacijom za zaštitu i očuvanje prirode u Albaniji i mrežom CEE Bankwatch. 

Vest je preuzeta sa veb-sajta CEE Bankwatch Network (originalna verzija: OVDE).

Autor fotografije: Ivan Posinjak