Rurska oblast, u nemačkoj saveznoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, decenijama je bila jedan od najvažnijih industrijskih centara Evrope. Industrije uglja i čelika zapošljavale su preko 700 000 ljudi sredinom XX veka, činile preko 10% nemačkog BDP-a i oblikovale su njen ekonomski razvoj, izgled gradova, tržište rada i svakodnevni život stanovništva. Industrija nije bila samo izvor prihoda i zaposlenja, već i temelj regionalnog identiteta. 

Od osamdesetih godina prošlog veka, sa ekonomskim slabljenjem industrije, region razvija nove ekonomske i društvene perspektive. Nekadašnji rudnici i industrijski kompleksi postaju kulturni i obrazovni centri, region za inovacije u privredi, turističke atrakcije i prostori za rekreaciju, dok se istovremeno traže novi putevi razvoja industrije i energetike. Transformacija, međutim, nije završena. Ona obuhvata mnogo više od promene tehnologija ili zatvaranja proizvodnih pogona. Transformacija podrazumeva promenu identiteta, kulture i načina života preko 5 miliona ljudi koji naseljavaju ovaj region.  

Promena je više od napuštanja uglja 

Za razliku od tranzicije, koja označava prelazak iz jednog stanja u drugo, transformacija podrazumeva dublju promenu celokupnog razvojnog modela, ali i načina ponašanja, razumevanja i prihvatanja nove realnosti. Ona otvara pitanja budućnosti lokalne privrede, novih radnih mesta, uloge institucija i mogućnosti stanovništva da učestvuje u odlučivanju o razvoju i novom identitetu svojih zajednica. 

Novi energetski kapaciteti sami po sebi ne garantuju ekonomsku sigurnost, nova radna mesta niti ravnomeran razvoj regiona. To što se jedna industrija gasi ne znači da će umesto nje nastati druga, podjednako velika da apsorbuje višak radnih mesta. Za to su potrebni diversifikacija privrede, ulaganje u znanje i veštine, obnova industrijskih prostora i povezivanje različitih razvojnih politika. 

Važan trenutak u preoblikovanju razvojne vizije Rurske oblasti bila je Međunarodna građevinska izložba Emscher Park (IBA Emscher Park), realizovana od 1989. do 1999. godine. Kroz povezane projekte urbanističke obnove, revitalizacije i očuvanja industrijskog nasleđa, ova inicijativa pomogla je da se pažnja donosioca odluka, finansijskih institucija i investitora usmeri na razvojne potencijale regiona koji je dotad prvenstveno bio prepoznatljiv po rudarstvu i teškoj industriji. Napušteni industrijski prostori počeli su da se prepoznaju kao resurs za novu budućnost. 

Industrijsko nasleđe kao resurs za novi razvoj 

U ovoj oblasti veliki broj postrojenja dobio je potpuno novu funkciju. Tokom studijske posete obišli smo Landschaftspark Duisburg-Nord, nekadašnji industrijski kompleks koji je danas javni park, kulturno industrijsko nasleđe regiona, ali i prostor za rekreaciju, kulturne, sportske događaje i turizam. Sačuvane visoke peći i industrijske hale dobile su nove namene, a nekadašnja proizvodna infrastruktura postala je prepoznatljiv deo identiteta ovog mesta. 

Sličan primer je kompleks Zeche Zollverein u Esenu, nekadašnji rudnik uglja koji je pretvoren u kulturni i razvojni prostor i upisan na UNESCO-vu Listu svetske baštine. U njegovom okviru održava se i univerzitetska nastava. Na mestu na kome su pre pedeset godina radnici obrađivali ugalj, danas se slušaju predavanja o primeni veštačke inteligencije. 

Rurska oblast privlači milione posetilaca godišnje, a industrijski kompleksi koji su nekada služili proizvodnji postali su deo njene nove razvojne ponude. Takva promena ne znači brisanje industrijske prošlosti, već njeno uključivanje u novu priču o razvoju regiona. Očuvanjem objekata, znanja i sećanja na industrijski razvoj čuva se i deo identiteta zajednica koje su generacijama živele od rudnika i fabrika. 

Turizam i kultura, međutim, ne mogu sami da zamene sve poslove i ekonomske funkcije koje je imala teška industrija. Zato transformacija traje i dalje, kao otvoren proces koji zahteva raznovrsniju privredu, podršku preduzetništvu, inovacije, nove mogućnosti zapošljavanja i ulaganja u veštine radne snage. 

Šta iskustvo Rurske oblasti znači za Srbiju i Zapadni Balkan? 

Srbija, kao i ostale zemlje Zapadnog Balkana, uveliko su u procesu energetske tranzicije. Ipak, gotove sve nas još uvek čeka proces transformacije regiona koji su više od 80 godina bili kičma industrije, energetike i ekonomije, a koji se već danas nalaze u ekonomskom, obrazovnom, socijalnom, kulturnom i demografskom izazovu energetske tranzicije. Zato smo na ovu studijsku posetu poveli delegaciju iz Srbije, koju su činili predstavnici lokalnih samouprava, sindikata, energetskih zadruga, kako bismo zajedno sagledali kako izgleda temeljna promena industrijskih regiona. Rurska oblast nije model koji se može jednostavno preslikati na Srbiju ili druge zemlje Zapadnog Balkana. Ipak, iskustvo ovog regiona ukazuje na nekoliko važnih lekcija. Prvo, budućnost rudarskih i industrijskih regiona mora se planirati na vreme. Razvoj novih privrednih aktivnosti, priprema radnika i obnova industrijskih prostora zahtevaju dugoročnu, višedecenijsku viziju i stabilno finansiranje. To važi i za zajednice u Srbiji koje su danas tesno vezane za rudarstvo i proizvodnju energije iz uglja, poput Kostolca ili Lazarevca. 

Drugo, transformacija industrijskog regiona zahteva saradnju različitih nivoa vlasti i sektora. Lokalne samouprave ne mogu samostalno da nose njen teret. Potrebni su koordinacija nacionalnih i lokalnih politika, jasna podela odgovornosti i uključivanje institucija, privrede, obrazovanja, sindikata i organizacija civilnog društva. 

Treće, transformacija zahteva širi pogled na razvoj. Energetski ciljevi moraju biti povezani sa zapošljavanjem, obrazovanjem, zaštitom životne sredine, očuvanjem industrijskog nasleđa , razvojem novih privrednih delatnosti i razvojem novog identiteta zajednica koje su do skoro bile centri industrije.  

Četvrto, promene se ne događaju preko noći. Na jednom od prepoznatljivih simbola Duisburga, skulpturi Tiger & Turtle, tigar i kornjača spojeni su u neobičnu strukturu nalik rolerkosteru. Njihova simbolika je odlična metafora transformacije. Tigar predstavlja brzinu i energiju, dok kornjača podseća na strpljenje i vreme potrebno da se promene zaista dogode. 

I sama lokacija nosi priču o transformaciji: skulptura je podignuta na nekadašnjoj deponiji industrijske šljake, nastale radom topionice cinka, čiji je prostor kasnije rekultivisan i pretvoren u park. Na mestu industrijskog otpada danas se nalazi javni prostor koji privlači posetioce i pruža pogled na region čiji je razvoj oblikovala teška industrija. Ta slika možda najbolje opisuje i transformaciju Rurske oblasti. Energetska i klimatska kriza zahtevaju brze odluke, ali promena privrede, otvaranje novih radnih mesta i stvaranje znjanja i veština za ta radna mesta, kao i izgradnja poverenja u budućnost ne mogu se ubrzati pritiskom na dugme. Za to su potrebni vreme, planiranje i učešće ljudi koji u tim zajednicama žive. Izazov je naučiti kada treba biti tigar, a kada kornjača. 

Studijska poseta organizovana je u okviru projekta „Energetska transformacija i dekarbonizacija na Zapadnom Balkanu”. Vodeća organizacija na projektu je Germanwatch iz Nemačke, a u konzorcijumu, pored Beogradske otvorene škole, učestvuju i organizacije EkoSvest iz Skoplja i Balkan Green Foundation iz Prištine. Poseta je okupila 11 predstavnika organizacija civilnog društva, lokalnih vlasti, sindikata i stručnjaka za energetsku tranziciju iz Srbije.