GLOBALIZACIJA – DVA LIKA SVETA

Ako bismo izabrali jedan pojam koji simbolizuje duh današnjeg vremena to bi bio pojam »globalizacije«. Rogobatna reč, koja samo deceniju ranije gotovo da nije imala mesto u akademskim radovima ili medijima, postala je nezaobilazna. »Globalisation«, »mondialisation«, »globalizacion«, »Globalisierung« – reč koja je došla gotovo niotkuda danas kruži svuda, obeležavajući najmoćniju silu koja oblikuje život savremenog sveta. Pre samo pola milenijuma polovina Kolumbove mape u momentu otkrića Amerike bila je
prazna, obeležena kao »terra incognita«. Društva, tada razdvojena kao oaze pustinjama, danas tvore bezbrojnim nitima povezan »Svetski sistem«. Globalni poredak još juče delovao je tako daleko i tuđe kao da se zbiva u nekom drugom svetu, kao da se dešava nekim drugim ljudima. Već danas on postaje nova sudbina, sila koja pokreće nevidljive konce našeg svakodnevnog života.

1. Teorijski dijalog

No, horizont globalizacije je varljiv, ostavlja lažan utisak potpune prozračnosti, krajnje jednostavnosti. Međutim, globalizacija, njeno poimanje i karakter polje su strasnih teorijskih i ideoloških sporova, sukoba rivalskih koncepcija (D.Held, et. al., 1999; N.Guillen, 1999). Dok jedni u globalizaciji vide otelotvorenje gvozdene istorijske nužnosti, za druge je ona samo jedan veliki mit, stepen međusobne povezanosti zemalja ispod je nivoa koji je osvojen pre Prvog svetskog rata. Ako je globalizacija za jedne objektivan i spontan planetarni proces, za druge ona je isključivo projekat dominacije Zapada, amerikanizacije sveta. Dok za jednu struju ona označava integraciju sveta, za druge ona neizbežno izaziva fragmentaciju, sve dublji socijalni jaz između svetova i sukob civilizacija. Ako dobitnici u globalizaciji nalaze isključivo civilizacijski napredak i nove blagodeti za čovečanstvo, za gubitnike ona je samo destruktivna sila.

Obilje različitih koncepcija, koje smo ovlaš ilustrovali, sabire se, međutim, u dve krajnje različite, velike teorijske slike globalizacije: struju hiperglobalista i struju skeptika, koje ocrtava D. Held u svojoj već čuvenoj klasifikaciji (D. Held, et. al; D. Held, A. McGrew, 2000). Toj podeli mi bismo dodali i struju kritičke teorije globalizacije (Z. Bauman, 1998, 2000; U. Beck, 2000; M. Castells, 2000; A. Giddens, 2000, D. Held, 1999).

Za HIPERGLOBALISTE globalizacija je gvozdena istorijska neizbežnost. Svet koji je vladao pet vekova i izgledao večit: svet nacionalnih ekonomija, suverenih država i samosvojnih kultura pripada prošlosti.
1) Nezadržive ekonomske sile: transnacionalni finansijski kapital, korporacije i svetski
ekonomski arbitar (MMF) pretvaraju nacionalne ekonomije u svoje lokalne jedinice.
2) Globalizacija označava smrt nacionalne države, ona je potpuno ispraznila njihovu autonomiju i suverenitet. Nacionalne države su »živi mrtvaci«.
3) Informatičko-medijska revolucija i njeni kulturni proizvodi: TV serije, vesti i filmovi najavljuju kraj nacionalne kulture i identiteta.
4) U krug hiperglobalista mi ćemo uključiti i čuvenu Fukujaminu sliku sveta, njenu najavu
»kraja istorije«. Veliki istorijski rivali, fašizam i komunizam, nestali su sa scene, tržište i demokratija postali su univerzalna socijalna formula koja je osvojila sve prostore sveta. Umesto višepolarnog stvoren je uniformni, unipolarni svet.

Dramatične borbe, ratovi i konflikti pripadaju prošlosti, došli smo do kraja istorije, do harmoničnog poretka (F. Fukuyama, 1992). Pogled na svet SKEPTIKA iz temelja je različit. 1) Ekonomska globalizacija je samo mit – svet je danas manje integrisan nego što je bio uoči I svetskog rata i ere »Zlatnog standarda«. Tok suprotan globalizaciji predstavlja i regionalizacija, stvaranje tri velika finansijska i trgovačka bloka – evropskog, pacifičko-azijskog i američkog – koji ne ujedinjuju već dele svet. 2) Početak XXI veka ne samo što ne najavljuje smrt nacionalne države, već predstavlja eru proliferacije novih nezavisnih država. Nacionalne države ne samo što nisu pasivne žrtve već su kreatori globalizacije; one uspostavljaju pravila koja oblikuju svetsku ekonomiju. Upravljanje ekonomskom globalizacijom i nadnacionalnim institucijama, pokazuje se kao prevashodno zapadni projekat, njegov cilj je održavanje supremacije Zapada. Odlučujuće obeležje međunarodnog poretka, kao i ranije, nije međuzavisnost, već zavisnost. 3) Umesto integracije sveta, na delu je njegova fragmentacija – sve dublja nejednakost moćan je podsticaj fundamentalizmu i agresivnom nacionalizmu, koji svet deli u različite i sukobljene civilizacijske blokove i etničke enklave (D. Held).

Oprečne teorijske slike izražavaju temeljno različit odnos prema novoj realnosti koja se ubrzano formira, osvetljavaju samo neki od njenih različitih likova koji idealizuju ili pak demonizuju. Prvo, različit odnos uslovljen je spoznajnim razlozima – previđanjem temeljne razlike između dve potpuno različite dimenzije globalizacije. Jednu njenu dimenziju čini: trajni i nezadrživi objektivni proces globalizacije – kompresije vremena i prostora, sve tešnje međuzavisnosti društava i uspona transnacionalnih sila i institucija.

Druga dimenzija je promenljiva istorijska forma koju međuzavisnost zadobija – ona može da bude demokratska ili autoritarna, humanija ili asocijalnija.[1] Forma globalizacije je plod interesa i svetonazora vladajućeg krila globalne elite moći.

Hiperglobalisti vide isključivo objektivnu dimenziju globalizacije, kao zbivanje koje karakteriše ista ona gvozdena nužnost koja upravlja kretanjem planeta. "Isto onako kao što svako jutro, kada se budim, znam da se sunce neizbežno rađa, tako i globalizacija predstavlja nužno događanje koje nije stvar volje niti izbora" (T. Friedman, 1999). Iz njihove optike potpuno je isključena druga dimenzija: autoritarna ili demokratska forma koju međuzavisnost zadobija i koja je upravo stvar ljudskog izbora. Drugo, pod uticajem ideološko-interesnih naboja, hiperglobalisti vrše dvostruko pojednostavljivanje novonastajuće realnosti, idealizuju jedan i demonizuju drugi njen pol. Savremene generacije žive u dva paralelna i sve tešnje izukrštavana, isprepletena i međuzavisna sveta: globalnom i lokalnom. Kao što polovi sever – jug čine geografske polove, tako "globalno i lokano" predstavljaju socijalne polove savremenog sveta. Za hiperglobaliste – tu revolucionarnu teorijsku "avangardu" neoliberalnog krila globalne elite moći – globalizacija ne samo što je istorijski nužna već je i poželjna, ona donosi bezgraničan prosperitet (Kenichi, Ohmae, 1990). Poslednju barijeru na tom putu predstavlja jedino lokalizam, taj isključivo "retrogradni" pol sveta. Zastrašen budućnošću, on očajnički i uzaludno pokušava da održi jedan prohujali svet.

Umesto demokratske, organske evolucije, odgovor hiperglobalista je usiljeno, revolucionarno razaranje jednog punog krila planetarnog socijalnog organizma: nacionalne države, suvereniteta i kulture. Slika sveta skeptika – tog ekstremnog kontrasta – potpuno je, pak, slepa za ovu novu, nezadrživu i brzo nastajuću realnost, globalizaciju planetarnog života. Za skeptike kao da se ništa novo ne dešava pod nebeskom kapom. Pogledi TRANSFORMACIONISTA ublažavaju ekstremne poglede, dok KRITIČKA TEORIJA ocrtava istovremeno različite likove, svetle i tamne strane globalizacije.

Naš odnos prema rivalskim teorijama nije ni idolopoklonički ni kverulantski. On je istovremeno i uvažavajući i kritički. Niz uvida mi posmatramo kao dragocene pokazatelje različitih aspekata neobično protivrečnih likova, građu za KOMPLEKSNU TEORIJU GLOBALIZACIJE.

[1] Razlike između «objektivnog» procesa i «forme» («projekta») nisu odsečne, u realnosti se prepliću. Niz objektivnih elemenata, tehnološke inovacije, forme tržišnih odnosa, globalne elite moći prerađuju, fomiraju prema svom subjektivnom projektu, interesima i filozofiji. I obrnuto, forma, projekat globalizacije tokom vremena se "objektivizira", dobija vid objektivnog procesa, "prirodnog" i jedino mogućeg toka čiji drukčiji, alternativni oblik je gotovo nemoguće i zamisliti. No, uprkos tome, nužno je razlikovanje objektivnog procesa i povećavanja međuzavisnosti i forme koju ona zadobija.