INFORMACIJA U SAVREMENOM SVETU

Glagol informare u jeziku starih Latina opisivao je (misaonu) radnju «davanja oblika, oblikovanja, predočavanja». Infromatio je bila uputa, obavest, obaveštenje.

Milenijumi su protekli do onog što se u sociologiji zove «informatičko doba», do vremena s kraja XX i početka XXI veka, kada informacija (u najširem smislu reči) toliko impregnira čovekovu svakodnevicu i pretvara se u potrebu za koju se u proseku od zarada izdvaja koliko i za tradicionalno osnovne potrepštine – stan, odeću i hranu.

Brzina kojom informacija «ovladava» modernim svetom izmiče mogućnosti kontrole pa i razumevanja. Ko se još seća nauke pre pola veka nazvane informatika a koja je pretendovala da će obuhvatiti izučavanje «korišćenja informacija za donošenje odluka u privredi, nauci i tehnici»; koliko se novih zanimanja i radnih uloga, organizacija različitih namena pojavilo u svim oblastima društvenog života poslednjih decenija a koje barataju informacijom; koliko je to promenilo društvenu klimu, slamalo moralna pravila i menjalo životni pristup društvenih grupa. Danas i poslednji čobanin na Prokletijama «zna» da mediji «mogu da pokrenu rat», da političar ne postoji «ako ga stalno ne vidiš na TV» i ako nam njegova slika nije češće pred očima nego slika naša drage dečice.

Informacija je danas prevashodna suština svake odluke: od onih na berzi i u državi, do klađenja u kladionicama po podrumima i precrtavanja brojeva na loto tiketu. Savremeni čovek već malaksava pod teretom obilja informacija koje ga progone svuda: u kući, na ulici, na poslu,na odmoru. Udaraju na sva čula: od tradicionalnih medija, preko elektronskih mreža, uličnog pritiska bilbordima i displejima, do interaktvine komunikacije.

Sve je pretvoreno u medij, ono što prenosi informaciju: udaraju vas slova i slika sa omota u koji je stavljen hleb, sa šolje iz koje pijete jutranju kafu, sa majice deteta koje kreće u školu... Na novom pristupu informaciji je podignuta nova industrija brendova čija drskost i netolerancija, po bezobzirnosti i ne uvažavanju prava čoveka na lični mir, prevazilazi sve dosad viđene istorijske razvrate i preterivanja.

U svom tom teroru obiljem odavno glavni problem nije nedostatak informacija. To je sad pitanje izbora u haosu. Možda je ono što bi rešilo sve vaše probleme tu na dohvat ruke, ali nemate repere kojim bi u odabrali ono pravo. Ako odete na internet na adresu www.google.com i u boks za biranje ukucate neko ime ili neki pojam hiljade ponuđenih izvora i odgovora ostavljaju vas u nedoumici: kome verovati. I zašto, ako tradicionalno verujemo da, ipak, ima istine kao krajnjeg cilja našeg umnog i moralnog napora,zašto su dakle te ponuđene činjenice toliko različite i često nespojive. I kako da čovek, koji sebi mora objasniti Zzivot, bude pravedan i koristan sudija prema sebi i drugima?

Informacija kao ključni resurs inoformacionog društva postaje nerešiv problem.Ovaj tekst će pokušati, ne da opiše sve rukavce informacionog toka, već pre da podseti na pravo na sumnju i pravo čoveka da se od svake hipertrofirane društvene pojave zaštiti i da u svakom trenu nastoji da je humanizuje. Jer, informacija je danas postala: oruđe i oružje. Borba za kontrolu nad njom postaje pitanje prestiža ali i pitanje kontrole društva.

Učitelji novinarstva sredinom prošlog veka su svoja predavanja «skandalizovali» tako što su ocu žute štampe Randolfu Herstu – u poluistorijskom i polumitologizaranom kontekstu – prpipisivali insceniranje ratova da bi bilo posla za njegove reportere i tekstova za kupce njegovih novina. Učešće današnjih medija – pre svega najmoćnijih, zapadnih medija – u zasad, kontrolisanim, lokalnim ratovima zasenjuje namere i maštu najvećim majstora propagande iz prošlog veka. Jozef Gebels, «zli genije» ratne propagande, sklopio je tridesetih godina svog «frankeštajna» od američke ekonomske propagande ( Coca Cola mu je bila veliki uzor) i sovjetskog ideološkog totalnog, neupitnog podržavanja vrednosti «novog društva». Tu su se informasanje i propaganda stopile u «društveno korisnu» delatnost, a pritisak je bio toliki da se kritički novinar potpuno povukao sa javne scene, a sve s opravdanjem da je nedopustivo ugrožavanje velikog strateškog interesa države i nemačkog naroda nekim začkoljicama i sitničavim sumnjama. Gebelsov totalitarni model raspršio se kao bomba kad se društvu kome je to bilo opna slomilo.

Savremeno informatičko društvo se oslobodilo direktnog nasilja nad verovanjem ljudi. Kotrolori javnog mnjenja uglavnom ne prete hapšenjem i zatvaranjem zbog bilo kog uvrenje. Oni olako odustaju od svake svoje pozitivne utopije. (Dobar primer je kako zapadno društvo diže ruke od «multikulturalizma» kad je on ugrožen unutrašnjim sukobima.) Oni ne slede Velike ideje. Vrhovni bog njhovog delovanja je – Novac. Prolazna vremena se mere visinom godišnjeg – profita. Stanje je, bar zasad, lišeno kolektivni histerija gde se drugo i drugačije ne sme pojaviti ni na koji način. Svaki taj sistem će, osim andergraunda kao ventila, i u masovnim medijima imati nekog Roberta Fiska, Naomi Klajn ili Noama Čomskog koji će dobiti mogućnost da iz svoje «sjajne izolacije» kažu poneku reč o «tamnoj strani» preovlađujuće istine. Incidentni izveštaji i analize će, ipak, pod budnim okom sistema potonuti:i sto puta ponovljena «mejnstrim» istina će prekriti slabe krikove zloslutnica.

Kako se, u stvari, došlo do ovog stanja, šta su njegove glavne odlike i stubovi ?

Početak Prvog poglavlja kultne knjige Bena Bagdakijana «Medijski monopoli» ( Ben H.Bagdikian «The Media Monopoly», Beacon Press, Boston, 1983) nudi jedno objašnjenje:»Džordž Orvel je u svom romanu, «1984», zamislio Velikog Brata, onog koji upada u privatnost, kao velikog vlasnika svih masovnih medija u društvu. Veliki Brat kontroliše vesti, informacije i popularnu kulturu kako bi se dostigla vizija Velikog Brata o poželjnom društvu.» Podsetićemo da je većina tumača veze između Orvelove «1984» (koja je početkom osamdesetih bila svetski bestseler)i stvarnosti nalazila da se ova mračna antiutopija odnosi na tada još postojeća komunistička društva u kojima se neskriveno pojavljivao Jedan Veliki Vlasnik (Kontrolor) medija u celom društvu. Bila je to kruta i moćna država. Kad su zapadna (slobodna) društva htela da pokažu svoju razliku u odnosu na društva «s onu stranu gvozdene zavese» ona su isticala svoje slobodne (od državne kontrole) i pluralne medije. Međutim: «Među mnogim socijalnim ironijama osamdesetih godina je i promena u svetskim masovnim medijima. Mnoga komunistička društva su bila prisiljena da se odriču centralizovane kontrole nad informacijama, iako su takve promene spore i teške društvene novine. I tačno od tog vremena razvijene demokratije u svetu, uključujući i SAD, krenule su u suprotnom pravcu, ka centralizaciji svojih masovnih medija, ali ovaj put to nije delo države nego nekolicine privatnih korporacija.»

Bagdakijanov primer iz 1994. godine – četvrto izdanje knjige – je opisan na primeru njegove države, predvodnika «izvoza demokratije» u svetu. Dakle, SAD imaju impresivno razvijen medijski sektor: 1700 dnevnih listova, 11 000 magazina, 9000 radio stanica, 1000 TV stanica, 2500 izdavača knjiga i 7 filmskih studija. Kad bi vlasnici ovih preduzeća bili tazličiti bilo bi ih oko 25 000, a američko društvo bi imalo 25 000 različitih pojedinačnih medijskih glasova u zemlji. «Tako veliki broj bi bio garancija različitosti spektra političkih i društvenih ideja koje se šire u narodu.» Ali – tu postoji ozbiljan problem: nema 25 000 vlasnika! Ima ih 500 puta manje. Tek 50 kompanija drži najpretežniji i najutocaniji deo medija. A to je 50 muškaraca i žena koji mogu da stanu u osrednju salu za sastanke gde mogu da konstituišu – Privatno ministarstvo za informisanje i kulturu!

Ako je Ben Bagdakijan bio pionir koji je najavio tamnu stranu «informatičke revolucije», posle Mekluanove najave njenog pohoda, onda je grupa evropskih istraživača Euromedia Research Group, koja je krajem devedesetih objavila rezultate svog dugogodišnjeg istraživanja ( Media Policy – Convergence, Concentration &Commerce; edited by Denis McQuail&Karen Siune, SAGE Publications ltd.1998) bila prolazna kontrolna stanica koja je konstatovala da je u zapadnim demokratijama Veliki Brat sasvim u sedlu i da će ozbiljne posledice tek stići. Istraživači su samo mogli da konstatuju da su «osnovni trendovi [u čitavoj Zapadnoj Evropi] privatizacija [medija], internacionalizacija, komercijalizacija i medijska koncentracija». Teško da ovo može da obraduje ijednog iskrenog demokratu i zagovornika društvenog pluralizma što se jedino pokazalo kao moguća zaštita ozbiljnih sloboda.

Ovaj rad nema ambiciju da temeljno klasifikuje i prebroji sve posledice orvelovske kontrole nad informacijom na početku XXI veka. Uostalom, procesi su u toku tako da na Zapadu, uglavnom, ne postoji kritična masa čija bi analiza mogla bitno uticati na drugačiji i jasan pogled, ali neke pojave su očigledne. Za primer ćemo uzeti opis stanja u Francuskoj s početka ove 2005. godine: “ Ništa ne simbolizuje bolje haos u francuskoj štampi, suočenoj sa alarmantnim opadanjem prodaje, nego nedavna odluka nekada maoističkog dnevnika Liberasion da ustupi veliki deo svojih akcija bankaru Eduardu de Rotšildu”, piše Injasio Ramone, direktor “Mond Diplomatika”. “ Prošle godine je kompaniju Sokpres , koja izdaje oko 70 poznatih listova, uključujući i Figaro , Ekspres, Ekspanzion , kao i na desetine regionalnih listova,otkupio proizvođač oružja Serž Daso.

Još jedan proizvođač oružja, Arno Lagarder, već je vlasnik kompanije Ašet , sa 47 časopisa(uključujući i El i Premijer ),pored dnevnika kao š to su Provans,Nis-maten i Kors-pres . Ako se ovaj trend opadanja nastavi, nezavisna štampa bi mogla da potpadne pod kontrolu nekolicine industrijalaca, kao što su Buig, Daso, Lagarder, Piono, Arno, Bolore i Bertelsman - čije sve brojnije zajedničke aktivnosti ugrožavaju pluralizam.

Opadanje prometa sada pogađa prvorazrednu štampu. Prvi put posle više od 15 godina, ni Mond diplomatik nije pošteđen. Od 1990. smo redovno beležili porast prodaje. Između 2001. i 2003 ostvarili smo rekordnu prodaju, sa skokom koji je čak prešao 25 odsto. Međutim, u 2004. (iako konačni rezultati još nisu utvrđeni) očekujemo pad od oko 12 odsto. Većina velikih dnevnih listova takođe će registrovati nižu prodaju, što se nadovezuje na opadanje koje je već zabeleženo u 2003: Figaro - 4,4 odsto, Liberasion - 6,2 odsto, Eko - 6,4 odsto,Mond - 7,5 odsto i Tribin - 12,3 odsto.

Daleko od toga da je ovo samo francuski fenomen. Prodaja američkog dnevnika Internešenel herald tribjun je opala za 4,16 odsto u 2003; u Velikoj Britaniji je prodaja Fajnenšel tajmsa opala za 6,6 odsto u proteklih pet godina, prodaja listova je u Nemačkoj zabeležila pad od 7,7 odsto, u Danskoj od 9,5 odsto, u Austriji od 9,9 odsto i u Belgiji od 6,9 odsto.

Čak i u Japanu, čiji su stanovnici najveći kupci novina u svetu, prodaja je opala za 2,2 odsto. U proteklih deset godina u Evropskoj uniji ukupna prodaja listova je opala za milion dnevno. U čitavom svetu distribucija novina koje se kupuju u proseku opada za dva odsto godišnje. Neki ljudi počinju da se pitaju da li su štampani mediji stvar prošlosti, relikvija industrijske ere koja polako izumire.

Listovi se gase na sve strane.U Mađarskoj je dnevnik Mađar hirlap (u vlasništvu švajcarske kompanije `Ringir`) prestao da izlazi 5. novembra 2004. Prethodnog dana je u Hong Kongu vodeći nedeljnik koji se bavio azijskim pitanjima, Far istern ekonomik revju (čiji je vlasnik američka grupa Dau Džons) takođe je prestao sa radom . U Francuskoj se od 7. novembra 2004. mesečni magazin Nova više ne pojavljuje na kioscima.

U Americi je, između 2000. i 2004, ukinuto više od 2.000 radnih mesta u oblasti štampanih medija - što čini četiri odsto ukupne radne snage. Recesija takođe pogađa novinske agencije koje opskrbljuju novine informacijama. Jedna od glavnih takvih agencija, Rojters, upravo je objavila smanjenje broja zaposlenih za 4.500.”

Ako bi neko imao strpljenja da pravi komparativnu studiju posledice i ovakve kontrole nad protokom informacija poredi sa onim što se dešavalo u komunističkim zemljama u opdanju – verovatno bi našao niz sličnih simptoma. Koliko god je zapadna kontrola velikih korporacija sofisticiranija od grubog, direktnog i nespretnog uplitanja komunističke države u sadržaj vesti ona ne može a da ne proizvede odsustvo poverenja u ono što se kao “pouzdana” informacija nudi. A sve počinje rezignacijom i bežanjem od nametnute stvarnosti; ali to ne znači da društvo u nekom trenutku neće reagovati mnogo direktnije i netrpeljivije.

Na globalnom planu nezapadna društva se glasnije odbijaju da trpe “teror zapadnih medija” koji prateći potrebe svojih multinacionalnih kompanija i interes svojih vlada i kultura, “druge” tretiraju kao nedorasle potrošače kojima se upućuju lekcije koje ni jedna iole sumnjičava jedinka ne može da guta u dužem periodu. Tako ovih dana londonski Economist konstatuje kako arapski svet – zasad najprofilisaniji globalni protivnik Zapada – ujedinjuju globalne arapske TV-mreže. Počelo je s Al-Džazirom ( Al-Jazeera) koju je 1996. u Kataru pokrenuo jedan “liberalno misleći emir”. On je uzeo profesionalce – novinare i TV-ekipe – koji su obučeni za BBC-ijev program na arapskom. “Oslobođeni” program je za kratko vreme potukao sve zapadne konkurente, tako da sada Vašington razmišlja kako da nađe načina da upotrebljava to moćno sredstvo. “Kapetan Džoš Rašing ( Josh Rushing ), koji je bio vojni portparol za vreme invazije Iraka, kaže da su njegovi komandanti uočili da je najbolji put da se stigne do arapske publike bio preko Al-Džazire.” Istraživanja vašingtonskog Bruking Instituta ( Brookings Institute) su utvrdila da je odnos Arapa, koji gledaju Al-Džaziru i oni koji je ne gledaju, prema Americi – a i drugim sličnim temama – isti. S druge strane, u mnogim arapskim zemljama oni koji gledaju američki CNN su više antiamerički raspoloženi nego oni koji gledaju Al-Džaziru!

Sledi akcija onih koji žele da zaštite svoj interes. Što bi se u arapskom svetu s masovnim medijma nešto drugačije dešavalo nego u njihovoj kolevci – Zapadu. Tako svuda popularna Al-Dažira nije omiljena kod bogatih šeika u Saudijskoj Arabiji. Sudijcima, glavnim američkim prijateljima u arapskom svetu, se ne dopada njena interpretacija događaja. I šta je posledica? Oglašivači radije daju pare u gotovo tri puta manje gledanu, ali potpuno predvidljivu, Al-Arabiju. Na Al-Džaziri se oglašavaju samo državne firme iz Katara. Krug se sužava. Nedovoljno kotrolisana a uticajna TV-stanica će najverovatnije morati biti prodata “kupcu koji će biti jako pritisnut da napravi sporazum sa Saudijcima”.

Šta se dešava kad se svi krugovi kontrole zatvore? Teško je govoriti o takvim pretpostavkama a da to ne bude toliko odvojeno od stvarnosti i ne postane vizionarstvo. Ali to nije ni naša namera ni uloga.

** *

*

Na kraju ne što kao savet za svakodnevno ponašanje. Kako jedan ozbiljan američki novinar definiše «obrazovanu osobu» u informatičko doba: